Njemački mediji opet o Handkeu: Ja sam zbog Jugoslavije išao tamo, ne zbog Srbije

0
178

„Nisam se priklonio Miloševiću“, tvrdi Handke u velikom intervjuu za nemački nedeljnik „Cajt“. On objašnjava da je Jugoslaviju smatrao svojom domovinom i ponavlja oštre kritike na račun novinarskog načina izveštavanja.

Članak bez korekcija prenosimo sa dw.com

„Nijedna reč od onoga što sam napisao o Jugoslaviji ne može da se denuncira, nijedna. To je književnost. Naravno da sam bio usamljen. Ja sam Jugosloven po majci i po bratu moje majke koji je studirao u Mariboru. Deda je na referendumu u Koruškoj glasao za priključivanje Jugoslaviji. Meni je Jugoslavija nešto značila. I kada se sad optužujem da se zauzimam za Srbiju, to je nepošteno. Ja sam zbog Jugoslavije išao tamo“, objašnjava austrijski dobitnik Nobelove nagrade za književnost Peter Handke u intervjuu za nedeljnik Cajt.

Na novinarsko pitanje da je onda svoje delo trebalo da naslovi „Pravda za Jugoslaviju“, Handke odgovara: „Ja sam smatrao da je to kao podnaslov ’Zimskom putovanju’ ispravno. Jer, izveštavanje o Srbiji bilo je monotono, jednostrano. Moj gotovo sveti prijatelj Zigfrid Unzeld je tada rekao: ’Peter Handke je zauzeo jednostranu poziciju.’ Na to sam ja njemu rekao: ’Zigfride, ti si mislio da sam ja zauzeo jako usamljenu poziciju’.“

Handke u nastavku kritikuje izveštavanje u zapadnim medijima i nemačku politiku: „Kako je Nemačka mogla da prizna Hrvatsku, Sloveniju i Bosnu i Hercegovinu kad je na tom području živelo više od trećine pravoslavnih i muslimanskih Srba? Tako je nastao bratoubilački rat, a nema strašnijih ratova od bratoubilačkih. Miteran se odrekao Jugoslavije u korist nemačko-francuskog prijateljstva. Koliko je Srba živelo u Hrvatskoj, u Krajini?! I trebalo je da oni odjednom u sopstvenoj zemlji budu manje vredan narod? Tu je moralo da dođe do rata. Zašto se konačno ne kaže da je za to kriv Zapad? Zašto se nije odmah energično sazvala mirovna konferencija“, pita Handke i u nastavku priča o „starim neprijateljstvima“ koja su „strane sile iskoristile u Prvom, a onda i u Drugom svetskom ratu“.

Iz intervju sa Handekom za Cajt saznajemo takođe da su se dva brata njegove majke borila na strani Hitlera u Rusiji i tamo poginula. Novinar Ulrih Grajner zatim kaže da se, čitajući kontroverze o Handkeovim gledištima u vezi sa Srbijom zapitao, da li je i Handke u određenom smislu kriv. Usledio je ovakav odgovor: „Ako to još jednom kažete doneću čekić! Da li se to vi sada igrate Tribunala?“

Novinar zatim konstatuje da kada neko zauzme usamljenu pozicije ne znači i da je taj neko u pravu. To takođe vidno iritira Handkea: „Kako dolazite na to da sam ja usamljen? Daleko sam od toga da se hvališem ljudima koji su sa mnom, koji osećaju i misle, kao i ja. Krivica? Ne. Naravno da sam odgovoran. I tu odgovornost nosim veoma rado. Veoma rado je preterano, nisam mazohista“, kaže Handke.

Peter Handke opovrgava da je imao simpatije prema Miloševiću, da mu se priklonio. Ali priznaje da ga je posetio u zatvoru u Sheveningenu, jer je hteo da čuje njegovo mišljenje- Ali se, kaže, Milošević stalno vraćao na temu bitke na Kosovu. A na konstataciju da je ipak bio na Miloševićevoj sahrani, Handke odgovara: „Naravno da sam bio tamo. On se na jednom od poslednjih glasanja izjasnio za to da se Jugoslavija ne raspadne. Njegova sahrana je bila i sahrana Jugoslavije. Zar se zaboravilo da je ta država osnovana protiv Hitlerovog Rajha?“

„Handke, Srbija i mi“.

List Badiše cajtung prenosi delove iz intervjua Cajtu, a uz to i svoj članak pod naslovom „Handke, Srbija i mi“. U njemu se prenose gledišta Rolfa Gintera Renera iz Frajburga koji se bavio Handkeovim književnim delom. On smatra da Handke svesno provocira medije, navodi da je logika njegova pripovedanja drugačija od logike novinarskog izveštavanja, jer ona sledi „utopiju mirnog suživota etničkih grupa u federalno uređenoj saveznoj državi“. Ali i Handke, smatra, nesumnjivo ima svojih sumnji: „U ’Letnjem dodatku’ putovanju u Srbiju, s obzirom na razoreni Višegrad u kojem više nema minareta, čini mu se nemogućim vratiti se poetskim slikama.“

Rener navodi da je Handke genocid u Srebrenici nazvao „najgorim zločinom protiv čovečnosti koji je u Evropi počinjen nakon (Drugog svetskog) rata“. I zaključuje: „Ovaj autor se ne ruga bosanskim žrtvama, niti relativizuje srpske akcije. Ali on kritikuje to kako novinarstvo inscenira žrtve i, prema njegovom mišljenju, kako promoviše pre svega zapadno viđenje rata“, navodi Rolf Ginter Rener u Badiše cajtungu.

Pripremio Anto Janković

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here